Restoran "Šaran": Prijatelji stari, gde ste?

Blic

Restoran „Šaran“ jedno je od onih starih mesta sa potpuno obnovljenim enterijerom. To se i u svetu najviše voli: spolja rustikalni ambijent stare kafane nekadašnjeg alasa Vićentija Nikolića i starog Zemuna okolo, a unutra komfor 21. veka. Svake zime, kad Beograd stegne magla i dubok sneg, u ovaj restoran dođe malo sunca Hvara, kuhinje tamošnjeg restorana „Kod kapetana“ i ponešto napete ljubaznosti domaćina i gostiju.

Beograđani, naravno, požure da nepcima dotaknu ono malo Hvara, pa sam i ja tako učinio, ali sam već na prvom koraku načinio grešku. Mesto sam rezervisao preko jednog od uslužnih telefon-sajtova – eto i toga ima u Beogradu – pa sam, bez svog pristanka, dobio mesto u pušačkom delu. U restoranu su mi se, naravno, izvinjavali i preporučili mi direktnu rezervaciju na restoranski broj, te taj način još danas, koliko traju dani hvarske kuhinje u „Šaranu“, preporučujem i čitaocima.

Ali, nemojte hitati da direktno rezervišete mesto dok ne čujete kakve su usluga i hrana. Najpre o usluzi. Počev od pomalo sporih ali ljubaznih hostesa, pa do konobara, ovaj restoran deluje kao porodično mesto. Čini se da su za ovu „hvarsku priliku“ konobari čak pomalo počeli da govore primorski što je mimikrija vredna malog divljenja. Odeveni kao mornarčići, kelneri su, suprotno hostesama, brzi i predusretljivi, ali, avaj, na hranu se ipak čeka predugo. Poručili smo san pjera u sosu peršuna i lignje „po jadranski“ i čekali jelo blizu 45 minuta, čime je prilično probijeno onih famoznih pola sata koliko najviše treba da se spravlja obrok. Oni okretni kelneri usrdno su prilazili našem stolu i izgovarali ono čuveno restoransko „sa’će“.

Dok sam čekao na hranu, imao sam prilike da proverim cene. Hvarska morska riba, očekivano, bila je skuplja od ponude iste vrste riba u beogradskim restoranima. Kad je fešta, to mora da se plati. Porcije od oko 300 grama koštaju: orada 1.020, kokot 1.140, zubatac i kernja 1.440 dinara. File san pjera, koji smo probali, stajao je 1.950, pa i jadranska lignja je bila 1.140 dinara, što je za oko 30 odsto skuplje od redovne ponude istih riba.

Ali, kad je bal, nek je maskenbal! I sve drugo pomalo je podsećalo na maškare: među lusterima razapete su žice i na njima izrezbarene daščice u obliku donjeg veša. Na stolovima su se točila hvarska vina iz vinarija Grgić, Kozlović i Plančić (2.250–5.700 din. za butelju), nudila se hvarska lavanda (200 din.) i hvarski prospekti (oni su bili besplatni). Ipak, restoranski kritičar treba da proceni da li se za cenu dobio odgovarajući ukus, jer hrana je ipak najbitnija.

Ovde je učinak bio polovičan. Dok je san pjer sa sjajnim sosom i komadima škampi bio pravi praznik za čula, lignja je bila filirana, prepečena i okupana maslinovim uljem. Upitao sam se zašto nisam dobio cele komade lignji i od konobara dobio odgovor posle kojeg nema rasprave: „jadranske lignje su veće od 300 grama, pa moraju da se dele na više porcija!“ Gigantske sipice, za gigantske cene i uslugu koja se ipak može pronaći i u redovnoj ponudi. A ono malo sunca? A Hvar? „Prijatelji stari gdje ste“ – ovo nije pevala samo ponešto preglasna restoranska banda, već i gosti. Čini se da su svi na kraju ipak bili zadovoljni, pa nije red ni restoranski kritičar da kvari sreću.