Dobri stari Peking

Jovan Milentijević

Evo nama kineske godine Zeca. Kineska nova godina bila je prilika i povod da posetim „Peking“, najstariji kineski restoran u Beogradu. Otvoren pre dve i po decenije, ovaj restoran nudio je kinesku hranu u vreme kada je za nas to bila novotarija i kod mnogih izazivala zgražanje zbog mešavine ukusa i poluživog povrća, kratko proprženog u voku.

Danas je situacija sasvim drukčija. „Peking“ u Beogradu ima konkurenciju u nekoliko desetina kineskih i azijskih fensi restorana, a svaki drugi restoranski gost veoma je upućen u orijentalne ukuse i hranu. Da li u takvoj konkurenciji „Peking“ dobro stoji? Čini se kao stena. Na staroj adresi nastavlja da balansira između novih i starih predstava o azijskom ukusu namenjenom Evropljanima.

Nije, naravno, na odmet spomenuti da ono što se u Evropi jede kao dalekoistočna hrana jeste nešto veoma prilagođeno lokalnom ukusu, pa tako kineska jela u Mađarskoj pomalo vuku na gulaš, u Švedskoj na mešavinu povrća i voća s mesom, a kod nas, naravno, na paprikaše.

U poslednje vreme ovde se otvara sve više azijskih restorana koji nude hranu najsličniju onoj koja se jede u kineskim restoranima na severu Evrope, dok se u „Pekingu“ još može pronaći nešto od starog ukusa hrane na kojoj smo se učili kineskoj kuhinji. To očekujući, uputio sam se u Ulicu Vuka Karadžića. Dočekao me je prostor isti kao pre dve decenije kada sam tu prvi put probao svinjetinu u slatko-ljuto-kiselom sosu. Isti stolovi, isti jelovnik, isti mirisi, reklo bi se čak i sličan personal. Kineski restoran ne treba da bude suviše otmeno, već pre opušteno mesto, gde se iz voka nudi brza hrana uz nešto kuvarevih povika i mirisa koji pretiču iz kuhinje...

Restoran „Peking“ upravo je takav. Jelovnik liči na meni bistro restorana, što je za ovu vrstu lokala verovatno prednost. U plastičnim koricama na svakoj strani nalaze se jela obeležena brojem i razvrstana po vrsti mesa. Ljubazna konobarica savetuje da se sve poruči odmah da bi stizalo redom. Ni ovo nije preporuka za ostale restorane, ali za kineski jeste.

Poručili smo, dakle, sve odjednom i evo kako je stizalo. Najpre prolećne rolnice (242 din.) punjene crvenim i belim kupusom i lukom, potom dve vrste supa: slatko-ljuto-kisela (245 din.) i ona sa zeljem i kineskim pečurkama (166 din.). Šta reći za ukus? Tako kineski, a tako srpski. Idemo dalje. Stiže odmah: sečuanska patka (943 din.), piletina sa bademom (838 din.) i povrće sa bambusom i mesom dagnji (726 din.). Ukratko: patka hrskava, što je najvažnije, dobro sečuanski zaljućena, piletina potpuno bela sa dosta badema, u povrću sa bambusom nije se štedelo na dagnjama.

Sve je za današnja očekivanja bilo malo premasno, ali ipak osvežavajuće istočnjačkog ukusa. Taman smo pojeli i to, a stigao je desert: pohovane banane i test za svaki kineski restoran – pohovani sladoled (275 din.). E, tu se „Peking“ pokazao staromodnim: sladoled je bio suviše zaleđen, a pohenez tanak i tvrd, ali kad pomislim i to je bilo „kao nekad“.

Otišao sam na kraju i do toaleta koji je bio prostran i čist. Mirisao je na osvežavajuće kuglice od pre dve decenije. Nisam naišao ni na kakve ukrase, niti bilo kakvu pomodariju. Sve je na svom mestu, kao kad sam bio prvi put, rekoh sebi, i odoh do sledećeg restorana.