Restoranska kritika: Lorenzo & Kakalamba

Jovan Milentijević, Blic

Pirotsko-toskanski restoran. Spoj nespojivog. Ka-o stilska figura oksimoron: kao vreli led ili najmlađe iskustvo. „Lorenzo & Kakalamba“ za samo nekoliko meseci od kako je otvoren (novembar 2010) džinovskim koracima prestigao je konkurenciju iz kruga beogradske dvojke i sada, kao kineska ekonomija, ugrožava i one najveće. A dok se prilazi restoranu ništa od toga nije primetno. Obična zgrada u pretežno sumornoj Cvijićevoj ulici, ali kada se uđe... E, tu konceptualnu eklektiku treba videti, a za to nije dovoljna sličica koja ide uz ovaj tekst.

Vlasnik restorana rešio je da sudari toskansku kuhinju i pirotske đakonije; pirotske ćilime i zemlju otkrivača Amerike. Restoran je, kako čujem, uredio sam i baš se istakao. Jednom rečju, svega tu ima čak i prekomerno: naslonjača napravljenih od lutkica mekanih ovčica, stolica u obliku ženske stražnjice, figura koje podsećaju na prekolumbovsko doba, pa onda već spomenutih ćilima i južnosrbijanskih ćupova. I ono što je za restoran najvažnije: gostiju ima u velikom broju.

Otišao sam u „Lorenzo & Kakalambu“ jednog radnog dana, kad je poseta obično skromnija, i jedva našao sto, iako sam nekoliko sati ranije pozvao telefonom da rezervišem. Ovakvu gužvu odavno nisam video, i to na dan kad je košava iz jugoistočnog kvadranta duvala 16 metara u sekundi.

A da li je ovaj restoran zaslužio toliku klijentelu, ili svi hrle da vide novo mesto na glasu? Ima i jednog i drugog. Ali, hajdemo o prvom. Restoran sa sloganom spojenim u jednu reč „Desedobrojede“, s razlogom je stekao brojne goste. Nudi im se novi koncept koji donosi novo ponašanje personala, pa čak i sasvim nove ukuse u tanjiru. Da pođem od konobara: oni izgledaju kao da uživaju što poslužuju na ovom mestu. Brzi su, uljudni, uslužni, i vrlo razgovorljivi kad treba da objasne sve neobičnosti restorana.

Podstaknut pričama, svaki gost zato jedva čeka hranu. Mi smo počeli predjelom „lorenzo“ (730 din.) sastavljenim od pršute, rukole i ostalih ukusa Italije, i potažom od povrća sa semenkama bundeve i pinjola (245 din.). Stigao je i kuver (100 din.) s pravom i još toplom „fokačom“ (neka vrsta tankog severnoitalijanskog peciva sa ruzmarinom). Sve je bilo kao „kod Latina“, a onda smo za glavno jelo poručili, kako i valja u ovom restoranu: sarmice od vinovog lista (450 din.) da se odužimo Srbiji i „sijensku piletinu“ u sosu od limuna u čast Italije (810 din.).

Jelo nismo čekali dugo, ali ipak sam osmotrio jelovnik i vinsku kartu. U ovom se restoranu ne ide se minimalizam: 13 vrsta pica, razne vrste mesa, veliki izbor pasti, čak i pomodni „antiejdžing“ jelovnik. I piroćansko i toskansko (pomalo i ligursko), i tako „smiješano“ najlakše se poručuje.

Vinska karta dosta je bogata: 28 belih i 36 crvenih vina umerenih cena. Izbor nije mali, ipak još nedostaju neke od najboljih srpskih vinarija: Selekta, Mačkov podrum, Kiš... No, u restoranu se tek zahuktavaju. Drže se demokratski, opremili su jedan od najboljih sajtova, a gazda preporučuje da se sugestije i pritužbe šalju mejlom lično njemu. Sugestije možda imam, pritužbe ne. Dođite, pogledajte, pojedite. Kažu da će brojni artefakti uskoro biti na prodaju, pa možete nešto od ove eklektike da pazarite i za svoju kuću.