U restoran „Đorđe“ dolazi se praznog stomaka!

Jovan Milentijević

Jelovnik i vinska karta povezani u kožu, krpene salvete sa grbom restorana, uštirkani stolnjaci i nadstolnjaci - sve je to praksa koja govori da je „Đorđe“ restoran starog kova. Danas se, kako je primećeno u ovim kritikama, na mnogim novim „in“ mestima insistira na jednostavnosti, papirnim podmetačima na stolovima, otvorenim kuhinjama - ali ne i ovde. U „Đorđu“ nema pomodne „restoranske demokratije“. Kuhinja je kuhinja, posluga je posluga, a gost je gost.

Restoran „Đorđe“ sklonjen je pomalo u stranu od kruga dvojke. U mirnom okruženju Neimara, u staru vilu na uglu Moravske i Hadži Milentijeve ulice preseljen je 2008. godine iz Šekspirove ulice, gde je napravio ime. Na novoj lokaciji dozidan je staklenik, a sve prostorije kuće pretvorene su u sale za ručavanje. U mnoštvu stolova nije teško pronaći pušačko, kao ni nepušačko mesto, iako je uočljivo da su najlepša mesta u osunčanom stakleniku - pušačka. No, gost koji je, poput mene nepušač, ne može se požaliti na uslugu ni u samoj zgradi.

„Đorđe“ je nacionalni restoran pre svega, a to znači da jela imaju ukus vremena od pre nekoliko decenija kada se nije brojala svaka kalorija i nije se predlagalo izbacivanje „crvenog mesa“ iz ishrane. I danas okosnicu ponude čine mesa (sa isticanjem mesa svinja mangulica sa zasavičkih farmi u dnevnoj ponudi), sa pršutom i sosovima, većinom po francuskim i holandskim receptima. Ovaj restoran ne nudi mnogo modernih kulinarskih fuzija: nema mešavine ukusa Orijenta i Evrope, Latinske Amerike i Azije. Ne, „Đorđe“ stoji kao stena, iako se ne može kazati da u nacionalnom gastronomskom registru ne nastoji da bude ekskluzivan.

Porcije nisu velike, ali hrana je maštovito aranžirana, tako da se gostu, kada se spusti na sto, učini pomalo zagonetnom. Posle odlične teleće čorbe (240 din.) odlučio sam se za dva lakša jela od belog mesa: piletinu u lešniku sa paprikom, sirom i njokama (890 din.) i hrskavu ćuretinu u susamu i sosu od dižonskog senfa (790 din.) Da li sam se iznenadio kad sam video da oba jela i nisu tako laka, jer su napravljena od pohovanog mesa? Nisam, našao sam se, kako rekoh, na mestu gde se, kao nekad, ne broje kalorije. Pa, ipak... Valjalo bi napomenuti koja jela su sa pohom, a koja nisu, koja su otud kaloričnija a koja nešto dijetalnija.

Možda bi to izvesnoj klasičnosti ovog mesta dalo notu modernosti. No, da ne odemo predaleko u kritikama: oba jela bila su slika i prilika restorana. Sveže i kvalitetno meso, ukusni sosovi i dodaci. Ručak smo završili karamelizovanim šljivama zanimljivo ukrašenim mrežicom od karamel bičeva.

Maštovito, ali gost nakon ručka mora da shvati jedno: u restoran „Đorđe“ dolazi se praznog stomaka.

Nemojte obilno doručkovati, nikako ne jedite grickalice pre dolaska i ne navaljujte na kuver dok čekate glavno jelo. Kad dođete u restoran, ne folirajte se da mnogo znate o restoranskim novotarijama i mešavini ukusa, jer vam to ovde ne treba.

Najbolje bi bilo da na ovo mesto starih Beograđana dođete kao nekad: u pratnji zanimljive dame, naoružani odličnim apetitom i netaknutim smislom za humor.